Pravni institut nužne odbrane obitava u pravnim sistemima država širom sveta pod različitim nazivima i uslovima, te spada u jedan od starijih instituta krivičnog prava. U domaćem zakonodavstvu, nužna odbrana prvi put se uvodi članom 54. Krivičnog Zakonika za Knjaževstvo Srbiju[1] (Казнителный законикъ за Княжество Србію, napisan slavenosrpskim jezikom). Što se tiče uporednog prava, pomenuti institut se npr. nalazi u krivičnopravnom sistemu Nemačke, i to u članu 32. Krivičnog zakona[2] (Strafgesetzbuch), u članu 37. Krivičnog zakonika Ruske federacije[3] (Уголовный кодекс Российской Федерации), dok Engleska koja nema svoj krivični zakonik, čiji se pravni sistem bazira na precedentnom pravu, institut nužne odbrane i njegovo prekoračenje poznaje i primenjuje kroz precedente, odnosno sudsku praksu[4].

            Prvim stavom člana 19. Krivičnog zakonika[5] propisano je da nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u nužnoj odbrani. Nužna odbrana, shodno citiranom zakoniku predstavlja osnov koji isključuje protivpravnost, kao jedan od četiri elementa koja obuhvataju pojam krivičnog dela (preostala tri jesu radnja, predviđenost u zakonu, i krivica). Pored nužne odbrane, postoje još dva osnova utvrđena Zakonikom koja isključuju protivpravnost, u koje spadaju delo malog značaja (čl. 18.) i krajnja nužda (čl. 20.). Kroz teoriju se pominje (retko u praksi) još nekoliko osnova koji isključuju protivpravnost, u koje spadaju izvršenje službene dužnosti, naređenje pretpostavljenog, dozvoljeni rizik, pristanak povređenog i sl. U skladu sa navedenim, potonji osnovi su ostavljeni sudu na diskreciono odlučivanje (kao i svi drugi, uostalom) da li će ih uvažiti prilikom donošenja odluke, odnosno da li će pravda prevladati nad pravom, te je zbog navedenog, advokatima – braniocima poprilično otežana odbrana okrivljenih lica u takvim postupcima.

            Stavom 2. člana 19. citiranog Zakonika, propisano je da je nužna ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili dobra drugoga odbije istovremen protivpravan napad. Shodno citiranom, moguće je dakle primeniti odbranu i prema dobru drugoga, odnosno, braniti napadnutog. Naravno, uz ispunjenje određenih pretpostavki.

            Aktuelna sudska praksa nije jednoglasna prilikom egzaktnih uslova koji se uzimaju za shodno prilikom primene ovog instituta, te je veoma rigidna prema tezi da su okrivljena lica postupala u nužnoj odbrani kritičnom prilikom.

            Kada sud nakon ocene svih izvedenih dokaza izvede zaključak da je kritičnom prilikom okrivljeni postupao u nužnoj odbrani, presudom će ga osloboditi od optužbe da je izvršio krivično delo koje mu se stavlja na teret.

            Sa teorijskog aspekta, nužna odbrana sadrži dva elementa i to napad, i odbijanje napada, odnosno odbranu. Napomenućemo da raznovrsne teorije govore o različitim uslovima, ali u domaćoj preovlađuje sledeće.

Uslovi napada su da:

1. Napad preduzima čovek;
2. Napad mora biti uperen na dobro, odnosno vrednost koja je pravno zaštićena (u praksi su to najčešće dela iz grupe krivičnih dela protiv života i tela);
3. Napad mora biti protivpravan;
4. Napad mora biti istovremen (istovremenost postoji kada napad sledi, kao i sve vreme dok napad traje;
5. Napad mora biti stvaran, odnosno stvarno postojati.

Sa druge strane, odbrana takođe sadrži nekoliko elemenata:

1. Kroz radnju odbrane je ostvareno biće nekog krivičnog dela (primera radi, ukoliko bi napadač fizički napao lice koje bi ga odgurnulo i time napad prestao, ne bi došlo do primene ovog instituta jer ne bi bilo ostvareno biće nekog krivičnog dela kroz radnju napadnutog. Međutim, ukoliko bi napadnuti odgurnuo napadača, te bi ovaj pao, i usled pada zadobio potres mozga (što bi se veštačenjem povreda utvrdilo konstatacijom teške telesne povrede), bilo bi (uz pretpostavku postojanja ostalih elemenata) ostvareno biće krivičnog dela Teška telesna povreda iz čl. 121. Krivičnog zakonika;
2. Odbrana je uperena protiv napadačevog dobra;
3. Neophodno potrebna za odbijanje napada (neophodnost potrebe se ogleda u srazmeri sile koja napada i sile kojom se brani, načini i sredstva koji su kritičnom prilikom primenjeni, odnosno korišćeni).

            Saglasno gore navedenom, primena nužne odbrane dakle, dozvoljena je licu prema čijem dobru se vrši napad, odnosno napad predstoji.

            Iako sudska praksa nije izvor prava, navešćemo neke od sudskih odluka vezano za instutut nužne odbrane, u cilju detaljnijeg obrazlaganja teme. Vrhovni kasacioni sud u delu svoje Presude Kzz.br. 1197/2016[6] navodi sledeće: „Okrivljeni je postupao u nužnoj odbrani u situaciji kada je bio iznenada napadnut od dva lica, i to oštećenog koji mu je prislonio pištolj na čelo, sa kojim se okrivljeni otimao oko pištolja, pri čemu je oštećeni pokušavao da pištolj ponovo uperi u pravcu glave okrivljenog, dok je drugi napadač na zahtev oštećenog u pravcu okrivljenog ispalio više hitaca u nameri da ga liši života, pa da bi od sebe odbio njihov istovremeni protivpravni napad, ispalio je više hitaca iz pištolja u grudni koš i telo oštećenog nanevši mu prostrelne rane i povrede vitalnih organa usled kojih je nastupila smrt oštećenog.“

            Srazmernost odbrane i istovremenost su pitanja na koja sudovi obraćaju posebnu pažnju prilikom postupka, u cilju sprečavanja eventualnih zloupotreba prava.

            Složićemo se, kada dođe do napada, napadnuti neće baš previše razmišljati o modalitetima odbrane, već će po svaku cenu želeti da se odbrani, naročito ako je napadnut oružjem ili kakvim opasnim oruđem. Ove situacije, naravno, pre svega zavise od individualnih karakteristika lica koje primenjuje nužnu odbranu, objektivnih okolnosti, (ne)postojanja ranijih odnosa sa napadačem, i slično. Šta bi to značilo u praksi? Sud ne bi prihvatio poziv na primenu instituta nužne odbrane u situaciji kada bi jedno lice koje bi od strane drugog lica bilo napadnutno primenom fizičke sile i to rukama, izvršilo odbranu na taj način što bi upucao napadača iz vatrenog oružja. U navedenoj situaciji, u najboljem slučaju radilo bi se o prekoračenju nužne odbrane. Prekoračenje nužne odbrane je fakultativni osnov ublažavanja kazne. Članom 19, stavom 3. Krivičnog zakonika, predviđeno je da se učiniocu koji je prekoračio granice nužne odbrane kazna može ublažiti. Istim stavom, predviđenena je i mogućnost oslobađanja od kazne učinioca koji je prekoračio granice nužne odbrane usled jake razdraženosti ili prepasti izazvane napadom. U tom smislu, potrebno je utvrditi granicu prekoračenja nužne odbrane, radi pravljenja jasne distance između prava i neprava, odnosno, njegove zloupotrebe.

            Presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz.br. 231/2017[7] ukazano je na srazmernost, odnosno neophodnost potrebe za odbijanje protivpravnog napada: „Izbor sredstva koje je upotrebljeno za odbijanje istovremenog protivpravnog napada od značaja je za utvrđenje prekoračenja granica nužne odbrane, koje će postojati ako je to sredstvo znatno opasnije po život u odnosu na sredstvo inicijalnog napada.“

            U domaćoj praksi se dešavaju slučajevi da napadači-provalnici, koji budu zateknuti (sa oružjem ili opasnim oruđem) na licu mesta, budu teško telesno povređeni ili kasnije podlegnu povredama, nanetih od vlasnika (korisnika) nepokretnosti. Takvi slučajevi privuku veliku pažnju medija, a samim tim i pažnju građanstva koje sakuplja potpise i podnosi peticije radi puštanja iz pritvora i oslobađanja lica koja su uzvratila napadaču, odnosno provalniku, i deluje da tek tada sudovi malo više pažnje posvećuju nužnoj odbrani. Naravno, svaki slučaj je celina za sebe, ozbiljan pravnik ih može i ne sme generalizovati, kako ne bi došlo do zloupotrebe prava.

            Iz svega navedenog, izvodi se zaključak da bi institut nužne odbrane, odnosno njegove uslove, trebalo podrobnije definisati u odnosu na trenutnu zakonsku koncpeciju, radi fleksibilnijeg, pravničnijeg i jednakog sudskog postupanja.

            Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, advokata Nikole Cimbaljevića.

[1] http://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=publications&id=3042&m=2#page/32/mode/2up

[2] https://www.gesetze-im-internet.de/stgb/BJNR001270871.html

[3] http://www.kremlin.ru/acts/bank/9555/page/1

[4] Vidi: https://www.oxbridgenotes.co.uk/law_cases_by_topic/Self-Defence

[5] “Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005 – ispr, 107/2005 – ispr, 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019.

[6] Presuda Vrhovnog kasacionog suda Kzz.br. 1197/2016 od 03.11.2016.g.

[7] Presuda Vrhovnog kasacionog suda Kzz.br. 231/2017 od 04.04.2017.g.