Privredni prestupi – između prekršaja i krivičnih dela

Privredni prestupi – između prekršaja i krivičnih dela

Privredni prestupi – između prekršaja i krivičnih dela

 

Zakonom o privrednim prestupima[1] u članu 2, propisan je privredni prestup kao društveno štetna povreda propisa o privrednom ili finansijskom poslovanju koja je prouzrokovala ili je mogla prouzrokovati teže posledice i koja je propisom nadležnog organa određena kao privredni prestup. Za izvršenje privrednog prestupa odgovaraju pravno lice i odgovorno lice u pravnom licu za povrede propisa, koje su prouzrokovale ili mogle prouzrokovati teže posledice.

Iako pomenuti zakon predstavlja lex generalis za privredne prestupe, njihovo izvršenje, odnsono “biće” nije reguslisano Zakonom o privrednim prestupima, već drugim zakonima kojima se regulišu privredno i finansijsko poslovanje.

Kako bismo širem krugu čitalaca približili privredne prestupe, obrazložićemo kaznenu politiku zakonodavca prema pravnim licima. Privredni prestupi spadaju u korpus kaznenog prava našeg pravnog sistema, uz krivična dela i prekršaje.

Navešćemo nekoliko oblasti (koje ne predstavljaju numerus clausus) u kojima se privredni prestupi najčešće vrše:

–           oblast energetike (privredni prestupi određeni u članu 389. Zakona o energetici[2]);

–           oblast rudarstva (privredni prestupi određeni u članu 180. Zakona o Rudarstvu i geološkim istraživanjima[3]);

–           oblast sprečavanja pranja novca i i finansiranja terorizma (privredni prestupi određeni u članu 117. Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma[4]);

–           oblast alkoholnih pića (privredni prestupi određeni u članu 51. Zakona o jakim alkoholnim pićima[5]);

–           oblast finansijskog poslovanja (privredni prestupi određeni u članu 284. Zakona o tržištu kapitala[6]);

–           oblast saobraćaja (privredni prestupi određeni u članu 325. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima[7]);

–           oblast računovodstva (privredni prestupi određeni u članu 57. Zakona o računovodstvu[8]);

–           oblast zdravstvene ispravnosti namirnica (privredni prestupi određeni u članu 46. Zakona o zdravstvenoj ispravnosti predmeta opšte upotrebe[9]);

–           oblast intelektualne svojine (privredni prestupi određeni u članu 39. Zakona o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite prava intelektualne svojine[10]);

–           oblast preuzimanja akcionarskih društava (privredni prestupi određeni u članu 47. Zakona o preuzimanju akcionarskih društava[11]).

Poslužićemo se sa tri primera iz člana 51. Zakona o jakim alkoholnim pićima kojima je definisano izvršenje privrednih prestupa. Novčana kazna u iznosu od 300.000,00 do 3.000.000,00 dinara zaprećena je za pravno lice u slučaju da:

1) koristi etanol koji nije poljoprivrednog porekla, odnosno alkohol sintetičkog porekla u proizvodnji jakih alkoholih pića;

2) proizvodi jaka alkoholna pića, a nije upisano u Registar ponuđača;

3) upotrebljava geografsku oznaku koja nije registrovana, odnosno koja nije registrovana u Registru geografskih oznaka;

Pored kazne za pravno lice, za privredne prestupe iz citiranog člana previđena je i novčana kazna za odgovorno lice u pravnom licu u iznosu od 50.000,00 do 200.000,00 dinara.

Sankcije koje su zaprećene za privredne prestupe su kazne, uslovna osuda i zaštitne mere.

Zakon o privrednim prestupima u pogledu kazni za privredne prestupe propisuje isključivo novčane kazne (u iznosima od 10.000,00 do 3.000.000,00 dinara za pravna lica i 2.000,00 do 200.000,00 dinara za odgovorna lica u pravnom licu). Ove sankcije sud može ublažiti, odnosno odmeriti i ispod najmanje mere propisane za pojedini privredni prestup kada je to predviđeno zakonom, posebnim propisima kojima je određen privredni prestup, kao i u slučajevima kada postoje naročito olakšavajuće okolnosti. Sudska praksa nam ukazuje da prilikom odmeravanja kazne, sudovi uzimaju visinu prometa na računu pravnog lica kao činjenicu koja ima uticaja na njenu visinu. U ovim slučajevima potrebno je obratiti posebnu pažnju, budući da se svrha kazne između ostalog, ogleda u odvraćanju osuđenih da u budućnosti čine privredne prestupe, a ne u direktnom uticaju, odnosno uništavanju ekonomske moći pravnog lica. Ovo stoga, što tok novca („cash flow“) verovatno jeste i najbitniji pokazatelj finansijske moći privrednog subjekta, te ne bi trebalo vršiti odmazdu nad istim isključivo iz razloga jake ekonomske moći.

Iako Zakon o privrednim prestupima ne predviđa kaznu zatvora, postoji mogućnost da se osuđeno odgovorno lice ipak nađe „iza rešetaka“. Navedena mogućnost postoji u slučaju da odgovorno lice koje je osuđeno na novčanu kaznu istu ne plati u zakonskom roku (koji ne može biti kraći od 15 dana niti duži od tri meseca). U tom slučaju, prvostepeni sud koji je lice osudio, može zameniti novčanu kaznu sa kaznom zatvora saglasno članu 193. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija[12]. Pri tom, odmeravanje kazne zatvora srazmerno je novčanom iznosu na koji je lice osuđeno. Tako bi novčana kazna u iznosu od deset hiljada dinara bila zamenjena kaznom zatvora u trajanju od deset dana. Drugim rečima, sud će za svakih započetih hiljadu dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora.

Uslovnom osudom sud može utvrditi kaznu pravnom licu i odgovornom licu u pravnom licu, sa tim da se kazna ne izvršava ukoliko okrivljeni ne učine nov privredni prestup u vremenskom trajanju koje odredi sud, sa vremenom proveravanja koje ne može biti kraće od jedne, niti duže od dve godine proveravanja.

Sud može učiniocima privrednog prestupa izreći jednu ili više zaštitnih mera, pod uslovom da je učiniocu izrečena kazna, i to:

–           javno objavljivanje presude;

–           oduzimanje predmeta;

–           zabranu pravnom licu da se bravi određenom privrednom delatnošću;

–           zabranu odgovornom licu da vrši određene dužnosti.

Budući da privredni prestupi spadaju u krug dela koji se gone po službenoj dužnosti, nadležnost za gonjenje učinilaca poverena je javnom tužiocu koji nakon istražnih radnji nadležnom sudu podnosi optužni predlog.

U pogledu zastarelosti gonjenja za privredne prestupe, Zakon o privednim prestupima propisuje protek od tri godine od dana izvršenja privrednog prestupa. Izuzeci su propisani za privredne prestupe u oblasti spoljnotrgovinskog, deviznog i carinskog poslovanja, u kojima zastarelost gonjenja nastupa kad protekne pet godina od dana izvršenog privrednog prestupa. Imajući u vidu da je članom 40. Zakona o privrednim prestupima propisana shodna primena odredaba Krivičnog zakonika na tok i prekid zastarevanja gonjenja, koji propisuje da zastarelost gonjenja nastaje u svakom slučaju kad protekne dvostruko vreme koje se po zakonu traži za zastarelost gonjenja. Sledstveno tome, apsolutna zastarelost gonjenja za privredne prestupe nastupa protekom roka od šest (izuzetno 10) godina od dana izvršenja privrednog prestupa. Identična pravila važe i za institut zastarelosti izvršenja kazne.

Obzirom na proklamovanu shodnu primenu Zakonika o krivičnom postupku u privrednim prestupima, redovni pravni lek koji je na raspolaganju odbrani je žalba, dok su vanredni pravni lekovi zahtev za ponavljanje postupka i zahtev za zaštitu zakonitosti.

Prvostepeni sudovi dužni su da vode evidenciju o osudama koje su izrečene pravnim i odgovornim licima. Evidencija se vodi kroz pomoćne knjige suda, budući da Pravilnik o kaznenoj evidenciji[13] ne propisuje vođenje evidencija za privredne prestupe.

Terminologija poput “Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija”, “društveno-politička zajednica”, “Savezni sud”, “društveno štetna povreda propisa” ukazuje nam na vremešnost pojedinih odredbi Zakona o privrednim prestupima, te bi u najmanju ruku bilo potrebno izmeniti ga adekvatnom terminologijom.

Naša advokatska kancelarija na Novom Beogradu, uspešno se bavi odbranom privrednih subjekata u privrednim prestupima. U slučaju potrebe, slobodno nas kontaktirajte.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, advokata Nikole Cimbaljevića.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[1] „Sl. list SFRJ“, br. 44/77, 36/77 – ispr, 14/85, 10/86 (prečišćen tekst), 74/87, 57/89, 3/90 i „Sl. list SRJ“, br. 27/92. 16/93, 31/93, 41/93, 50/93, 24/94, 28/96, 64/2001 i „Sl. glasnik RS“, br. 101/2005-dr. zakon.

[2] “Sl. glasnik RS“, br. 145/2014, 95/2018 – dr. zakon i 40/2021.

[3] “Sl. glasnik RS“, br. 101/2015, 95/2018 – dr. zakon i 40/2021.

[4] “Sl. glasnik RS“, br. 113/2017, 91/2019 i 153/2020.

[5] “Sl. glasnik RS“, br. 92/2015.

[6] “Sl. glasnik RS“, br. 31/2011, 112/2015, 108/2016, 9/2020 i 153/2020.

[7] “Sl. glasnik RS“, br. 41/2009, 53/2010, 101/2011, 32/2013 – odluka US, 55/2014, 96/2015 – dr. zakon, 9/2016 – odluka US, 24/2018, 41/2018, 41/2018 – dr. zakon, 87/2018, 23/2019 i 128/2020 – dr. zakon.

[8] “Sl. glasnik RS“, br. 73/2019 i 44/2021 – dr. zakon.

[9] “Sl. glasnik RS“, br. 29/2011.

[10] “Sl. glasnik RS“, br. 46/2006, 104/2009 – dr. zakoni i 129/2021.

[11] “Sl. glasnik RS“, br. 46/2006, 107/2009, 99/2011 i 108/2016.

[12] “Sl. glasnik RS“, br. 55/2014 i 35/2019.

[13] „Službeni list SFRJ“, br. 5/79.

Булевар Михајла Пупина 10д
11070 Нови Београд | Србија
+381 (0)11 31 207 35
cimbaljevic@justitia.rs

*е-маил користимо искључиво ради размене
информација. Сва формално-правна обавештења адвокатска канцеларија прима искључиво писменим путем, на адресу канцеларије.

ПОЧЕТНА
ОБЛАСТИ ПРАВА
НАШ ТИМ
АКТУЕЛНОСТИ
КОНТАКТ

ОПОРТУНИТЕТ – Одлагање кривичног гоњења

ОПОРТУНИТЕТ – Одлагање кривичног гоњења

ОПОРТУНИТЕТ – Одлагање кривичног гоњења

Опортунитет, односно одлагање кривичног гоњења као правни институт домаћег кривичног законодавства налази се 20 година у правном систему, те спада у институте релативног новијег карактера. У кривично процесно законодавство Србије, први пут се уводи Закоником о кривичном поступку из 2001. године, а измене и допуне законика које су следиле нису заобилазиле ни институт одлагања.

     Одлагање кривичног гоњења према осумњиченом лицу поверено је јавном тужиоцу који има дискреционо право да одлучи о примени овог института, а које се састоји у могућности да не води кривични поступак против лица, иако су испуњени сви законски услови за предузимање кривичног гоњења. Чланом 283. важећег Законика о кривичном поступку, предвиђено је да јавни тужилац може одложити кривично гоњење за кривична дела за која је предвиђена новчана казна или казна затвора до пет година, ако осумњичени прихвати једну или више од прописаних обавеза које осумњиченог обавезују да:

1) отклони штетну последицу насталу извршењем кривичног дела или да накнади причињену штету;

2) на рачун прописан за уплату јавних прихода уплати одређени новчани износ, који се користи за хуманитарне или друге јавне сврхе;

3) обави одређени друштвенокорисни или хуманитарни рад;

4) испуни доспеле обавезе издржавања;

5) подвргне одвикавању од алкохола или опојних дрога;

6) подвргне психосоцијалном третману ради отклањања узрока насилничког понашња;

7) изврши обавезу установљену правноснажном одлуком суда, односно поштује ограничење утврђено правноснажном судском одлуком;

     Из наведене законске одредбе проистиче да врста обавезе коју ће јавни тужилац одлуком у форми наредбе одредити осумњиченом зависи од кривичног дела које му се ставља на терет. Уколико осумњичени у остављеном року изврши обавезу која му је одређена, јавни тужилац решењем одбацује кривичну пријаву. Важна чињеница за лице према коме је опортунитет примењен је та да се не налази у  кривичној евиденцији.

     Битно је напоменути да се за примену института одлагања кривичног гоњења захтева и пристанак осумњиченог, односно, за случај да осумњичени сматра да није крив за кривично дело које му се ставља на терет, није обавезан применом одлагања кривичног гоњења, те би даљи поступак након окончања истраге свој епилог добио у судском поступку.

     Есенцијална чињеница је и та да Законик о кривичном поступку у погледу услова за опортунитет кривичног гоњења поставља висину запрећене казне за кривично дело, али не и врсту самог кривичног дела. У том погледу, јавном тужиоцу је поверено дискреционо право да на темељу сопственог слободног уверења оцени да ли је испуњен услов целисходности примене института одлагања кривичног гоњења. У пракси тужилаштва, одлагање кривичног гоњења за исто кривично дело према истом осумњиченом лицу најчешће се само једном примењује, а не више пута.

     Институт одлагања кривичног гоњења широко се примењује у међународној пракси, а разлози због којег је уведен у наш правни систем јесу растерећење, убрзање и економичност кривичних поступака, услед чега судови имају више времена за „теже“ кривичне случајеве, а која чињеница би требало да доведе до тога да суђења буду квалитетнија, са што мање грешака и повреде процедуралних правила, затим, оштећено лице добија могућност за потпуно намирење штете која му је учињена од окривљеног.

     Прокламовани аргумент у корист опортунитета јесте и остваривање једног од основих начела кривичног права – превентивног дејства на учиниоце кривичних дела, што се често показује као нетачно, посебно у случајевима из чл. 246а Кривичног законика – Неовлашћено држање опојних дрога, које је неретко присутно међу млађом популацијом, коју би требало посебно заштитити.

     Претпостављамо да би се наредне измене Законика о кривичном поступку везане за институт одлагања кривичног гоњења могле односити на врсту кривичних дела на које се може применити, као и на случајеве понављања истих кривичних дела.

     За све савете и питања које имате у вези са кривичним правом, слободно контактирајте нашу адвокатску канцеларију.

 

 

Булевар Михајла Пупина 10д
11070 Нови Београд | Србија
+381 (0)11 31 207 35
cimbaljevic@justitia.rs

*е-маил користимо искључиво ради размене
информација. Сва формално-правна обавештења адвокатска канцеларија прима искључиво писменим путем, на адресу канцеларије.

ПОЧЕТНА
ОБЛАСТИ ПРАВА
НАШ ТИМ
АКТУЕЛНОСТИ
КОНТАКТ

ЗАСТАРЕЛОСТ ПОКРЕТАЊА/ВОЂЕЊА ПРЕКРШАЈНОГ ПОСТУПКА

ЗАСТАРЕЛОСТ ПОКРЕТАЊА/ВОЂЕЊА ПРЕКРШАЈНОГ ПОСТУПКА

ЗАСТАРЕЛОСТ ПОКРЕТАЊА/ВОЂЕЊА ПРЕКРШАЈНОГ ПОСТУПКА

Темеље данашњег института застарелости изндерило је римско право, указујући на важност улоге времена, односно његовог протека у правном свету. Застарелост, као један од најважнијих института облигационог права наступа протеком законом одређеног времена у коме се одређена потраживања могу захтевати, односно судски поступци покренути или водити.

     Обзиром да ћемо се у овом тексту бавити прекршајним поступком, навешћемо неколико есенцијалних чињеница ради разумевања застарелости прекршајног поступка. Правни основ садржан је у члановима 84. и 85. важећег Закона о прекршајима.

      Застарелост покретања и вођења прекршајног поступка – релативна застарелост подразумева да се прекршајни поступак не може покренути, нити водити ако протекне 1 година од дана када је прекршај учињен. Битно је напоменути да се на релативну застарелост може применити институт прекида. За ову ситуацију, дакле, потребно је потпуно пасивно понашање органа који је прекршај уочио и документовао, или суда. Као пример, представићемо један хипотетички случај. Претпоставимо да окривљено лице изврши саобраћајни прекршај 01.08.2021. године, који је документован у одређеном записнику МУП-а. Протеком дана 01.08.2022. године наступила би застарелост покретања прекршајног поступка, односно пре наведеног датума МУП је обавезан да надлежном суду поднесе Захтев за покретање прекршајног поступка. Једногодишњи рок застарелости се примењује на већину прекршајних поступака, али не и на све поступке. Рок застарелости покретања и вођења поступка за поједине прекршаје попут царинских, девизних, спољнотрговинских, јавних набавки, животне средине, ваздушног саобраћаја и др. може бити дужи и прописује се посебним законима, али у сваком случају не може бити дужи од 5 година.

     Застарелост вођења (и покретања) прекршајног поступка – апсолутна застарелост подразумева наступање застарелости у сваком случају кад протекне 2 пута онолико времена колико се по закону тражи за застарелост. Институт прекида се не примењује на апсолутну застарелост. Да се вратимо на наш пример. Дакле, прекршај извршен 01.08.2021.г, уредно документован од надлежног органа. Благовремено, у року се покреће прекршајни поступак пред надлежним судом, који даље у оквиру својих ингеренција спроводи поступак против окривљеног лица. За случај да се правна ствар коју смо хипотетички представили не реши правноснажно након две године од извршеног прекршаја (протеком дана 01.08.2023. године), суд ће решењем обуставити поступак против окривљеног лица услед наступања апсолутне застарелости за вођење прекршајног поступка.

     Процесно-правне последице наступања апсолутне застарелости за вођење прекршајног поступка, огледају се у чињеници да се окривљено лице не сматра осуђиваним за прекршај који му се стављао на терет, не може бити обавезано било каквом санкцијом, нити се за исти прекршај може водити нови поступак, а трошкови прекршајног поступка падају на терет суда који је поступак водио.

      Суштински је важно напоменути и застарелост извршења казне и заштитне мере. Сама терминологија указује да се овде ради о већ осуђеном лицу у прекршајном поступку. Чланом 85. Закона о прекшајима предвиђено је да застаревање извршења казне и заштитне мере почиње од дана правноснажности пресуде којом је изречена казна, односно заштитна мера. На ову врсту застарелости се такође примењује институт прекида. У сваком случају, извршење казне односно заштитне мере застарева кад протекне два пута онолико времена колико се по закону тражи за извршење казне, односно заштитне мере.

     Наша адвокатска канцеларија успешно се бави одбраном физичких и правних лица у прекршајним поступцима. Налазимо се на Новом Београду, у Булевару Михајла Пупина.

Булевар Михајла Пупина 10д
11070 Нови Београд | Србија
+381 (0)11 31 207 35
cimbaljevic@justitia.rs

*е-маил користимо искључиво ради размене
информација. Сва формално-правна обавештења адвокатска канцеларија прима искључиво писменим путем, на адресу канцеларије.

ПОЧЕТНА
ОБЛАСТИ ПРАВА
НАШ ТИМ
АКТУЕЛНОСТИ
КОНТАКТ