Опортунитет, односно одлагање кривичног гоњења као правни институт домаћег кривичног законодавства налази се 20 година у правном систему, те спада у институте релативног новијег карактера. У кривично процесно законодавство Србије, први пут се уводи Закоником о кривичном поступку из 2001. године, а измене и допуне законика које су следиле нису заобилазиле ни институт одлагања.

     Одлагање кривичног гоњења према осумњиченом лицу поверено је јавном тужиоцу који има дискреционо право да одлучи о примени овог института, а које се састоји у могућности да не води кривични поступак против лица, иако су испуњени сви законски услови за предузимање кривичног гоњења. Чланом 283. важећег Законика о кривичном поступку, предвиђено је да јавни тужилац може одложити кривично гоњење за кривична дела за која је предвиђена новчана казна или казна затвора до пет година, ако осумњичени прихвати једну или више од прописаних обавеза које осумњиченог обавезују да:

1) отклони штетну последицу насталу извршењем кривичног дела или да накнади причињену штету;

2) на рачун прописан за уплату јавних прихода уплати одређени новчани износ, који се користи за хуманитарне или друге јавне сврхе;

3) обави одређени друштвенокорисни или хуманитарни рад;

4) испуни доспеле обавезе издржавања;

5) подвргне одвикавању од алкохола или опојних дрога;

6) подвргне психосоцијалном третману ради отклањања узрока насилничког понашња;

7) изврши обавезу установљену правноснажном одлуком суда, односно поштује ограничење утврђено правноснажном судском одлуком;

     Из наведене законске одредбе проистиче да врста обавезе коју ће јавни тужилац одлуком у форми наредбе одредити осумњиченом зависи од кривичног дела које му се ставља на терет. Уколико осумњичени у остављеном року изврши обавезу која му је одређена, јавни тужилац решењем одбацује кривичну пријаву. Важна чињеница за лице према коме је опортунитет примењен је та да се не налази у  кривичној евиденцији.

     Битно је напоменути да се за примену института одлагања кривичног гоњења захтева и пристанак осумњиченог, односно, за случај да осумњичени сматра да није крив за кривично дело које му се ставља на терет, није обавезан применом одлагања кривичног гоњења, те би даљи поступак након окончања истраге свој епилог добио у судском поступку.

     Есенцијална чињеница је и та да Законик о кривичном поступку у погледу услова за опортунитет кривичног гоњења поставља висину запрећене казне за кривично дело, али не и врсту самог кривичног дела. У том погледу, јавном тужиоцу је поверено дискреционо право да на темељу сопственог слободног уверења оцени да ли је испуњен услов целисходности примене института одлагања кривичног гоњења. У пракси тужилаштва, одлагање кривичног гоњења за исто кривично дело према истом осумњиченом лицу најчешће се само једном примењује, а не више пута.

     Институт одлагања кривичног гоњења широко се примењује у међународној пракси, а разлози због којег је уведен у наш правни систем јесу растерећење, убрзање и економичност кривичних поступака, услед чега судови имају више времена за „теже“ кривичне случајеве, а која чињеница би требало да доведе до тога да суђења буду квалитетнија, са што мање грешака и повреде процедуралних правила, затим, оштећено лице добија могућност за потпуно намирење штете која му је учињена од окривљеног.

     Прокламовани аргумент у корист опортунитета јесте и остваривање једног од основих начела кривичног права – превентивног дејства на учиниоце кривичних дела, што се често показује као нетачно, посебно у случајевима из чл. 246а Кривичног законика – Неовлашћено држање опојних дрога, које је неретко присутно међу млађом популацијом, коју би требало посебно заштитити.

     Претпостављамо да би се наредне измене Законика о кривичном поступку везане за институт одлагања кривичног гоњења могле односити на врсту кривичних дела на које се може применити, као и на случајеве понављања истих кривичних дела.

     За све савете и питања које имате у вези са кривичним правом, слободно контактирајте нашу адвокатску канцеларију.